Izlazak na scenu America’s Got Talent 2012. godine nije bio lak za Tima Poa. Od trenutka kada je počeo da govori, nervoza je bila očigledna. Njegove reči dolazile su polako, svaka noseći težinu pritiska i ranjivosti. Bio je to napet uvod koji je naterao publiku da se nagne napred, nesigurna šta će se sledeće dogoditi.

Ali sve se promenilo u trenutku kada je počeo da peva „If Tomorrow Never Comes“ od Gartha Brooksa.

Kada su prvi tonovi ispunili prostoriju, oklevanje je nestalo. Borba koja je definisala njegov govor više ga nije definisala. Umesto toga, fokus se potpuno prebacio na muziku. Njegov glas nosio je emociju, iskrenost i tihu snagu koja je duboko dirnula sve koji su slušali.

Ovo nije bila audicija zasnovana na spektaklu ili upadljivim trikovima. Bilo je to nešto mnogo moćnije — iskren podsetnik kako muzika može postati glas kada reči nisu dovoljne. Sudije su se nagnule napred, publika je utihnula, a tokom tih nekoliko minuta Tim je pustio da pesma govori umesto njega.