Постоје тренуци у животу сваког играча који остају заувек урезани у сећање — а за мене је то био дан када сам се нашао на истом подијуму са легендарним Johnom Lindom. Мислио сам да сам спреман. Вежбао сам недељама, сигуран у своје време, покрете и повезаност. Али чим је John закорачио… све се променило.

Од тренутка када је музика почела, његова енергија је испунила целу салу. Сваки корак, сваки окрет, свака разиграна синкопа — чисто мајсторство. Публика је то осетила. Његов стил је био без напора, ритам заразан. Ја сам се само трудио да пратим и да не погрешим!

Ипак, иако ме је потпуно засенио, није било застрашујуће — било је инспиративно. Johnово присуство није било да надмаши друге; било је да подигне атмосферу. Зрачио је радошћу, хумором и великодушношћу у сваком покрету, подсећајући све зашто је плес нешто што се дели, а не такмичи.

На крају песме публика је аплаудирала, ја сам се смејао од уха до уха, а John ми је упутио пријатељски клим који је говорио: „Одлично си то урадио, клинац.“ Тај тренутак ме је научио више него било који час — да праве легенде не наступају само… оне пале искру.